NATO-ov humanitarni detonator

www.tenc.net

Pise: Dijana Dzonstoun (Diana Johnstone) [10-4-00]

Pocev od Dzejmsa Rubina pa do Kristijan Amanpur, siroki spektar misljenja koja izrazavaju i mediji i vlade u potpunosti je usaglasen, svi zahtevaju da NATO bombarduje Srbiju. Govore nam kako je to neophodno da bi se "sprecila humanitarna katastrofa" i zato sto "Milosevic razume samo jezik sile"… a, sasvim slucajno, bas je "sila" onaj jezik kojim i SAD uvek rado progovore.

Kazu nam da je Kosovo problem, kazu da je NATO resenje.

U stvari - Kosovo jeste resenje a problem je NATO.

Posle raspada Sovjetskog Saveza NATO-u je trebao neki novi izgovor da bi mogao da nastavi s investiranjem tj. pumpanjem sredstva u vojno-industrijski kompleks. Zahvaljujuci Kosovu, NATO ce sledeceg meseca moci da proslavi svoju pedesetu godisnjicu uz osvecenje i promociju svoje nove, globalne misije: da intervenise gde god to pozeli uz opravdanja humanitarne prirode. Recept je jednostavan da ne moze biti jednostavniji: naoruzas prvo grupu radikalnih secesionista tako da mogu da pocnu da pucaju na policiju, neminovan odgovor policije nazoves "etnicko ciscenje," obecas pobunjenicima da ce NATO da bombarduje njihove neprijatelje ukoliko se borbe nastave, i na kraju - novonastali haos interpretiras kao drski izazov NATO-ovoj "resenosti" na koji si primoran da odgovoris vojnom akcijom.

Zahvaljujuci Kosovu, nacionalni suverenitet ce postati stvar proslosti – jasno, ne za velike sile kakve su SAD ili Kina nego za drzave dovoljno male da im upravo njihov suverenitet puno znaci. Nacionalne granice vise nece biti nikakva prepreka za eventualnu intervenciju NATO-a.

Zahvaljujuci Kosovu, SAD ce moci da uspostave punu kontrolu nad svim mogucim trasama buducih nafrtovoda iz Kaspijskog bazena kojima bi se spojili Crno More i Jadran a bice mu takodje omoguceno i prosirivanje uticaja Turske, svog omiljenog saveznika, na evropskom tlu.

Dzejms Huper (James Hooper), Izvrsni direktor Saveta za balkansku akciju i jedan od mnogih koji su se iskazali u pokusaju da se opravda tekuca transformacija bivse Jugoslavije u NATO-ov protektorat, odrzao je 23. februara govor u Muzeju Holokausta u Vasingtonu a na poziv "Komiteta savesti". Na njegovom spisku "sledecih stvari koje moramo da uradimo" evo sta zauzima prvo mesto: "Moramo da prihvatimo cinjenicu da je Balkan regija koja ima veliku stratesku vaznost za Sjedinjene Drzave, novi Berlin ako bas hocete, teren na kojem ce cvrstina NATO-a i americko vodjstvo biti stavljeni na iskusenje (…) Ova vlada mora biti iskrena s americkim gradjanima i treba da im saopsti da ce nase vojno prisustvo Balkanu po svoj prilici ostati vremenski neograniceno, a najmanje do onog trenutka dok se u Beogradu ne uspostavi demokratska vlast."

U srednjem veku, u Krstaske ratove su vernike pozivali s crkvenih predikaonica. Danas NATO u tu svrhu koristi Muzej Holokausta. U svim vremenima je neophodno da rat bude sveta stvar.

Ovakvu sakralizaciju uveliko je omogucila i post-komunisticka levica koja pribegava samo ispraznom moralisanju i pokusajima da otkrije svoj sopstveni identitet, zaboravljajuci pritom da u taj posao ukljuci i barem nekakvu analizu ekonomskih i geo-politickih interesa koji ipak (i dalje) predstavljaju kljuc za odredjivanje makropolitickih oblika danasnjeg sveta.

Zan-Kristof Rufin (Jean-Christophe Rufin), doskorasnji predsednik organizacije "Lekari bez granica" nedavno je ukazao na deo odgovornosti koja pada na humanitarne i ne-vladine organizacije zbog toga sto su pruzile i obezbedile zadovoljavajuce izgovore za brojne vojne intervencije. "One su bile te koje su prve pocele s negodovanjem i zameranjem zbog politicke pasivnosti i zbog nezadovoljavajuceg politickog odgovora na dramaticna dogadjanja na Balkanu i u Africi. Sada imaju to sto su trazile, tako barem izgleda. Jer naguravati se lakat uz lakat s NATO-om stvarno moze da postane izuzetno opasno."

Svaki poziv upucen vojnicima Ujedinjenih Nacija da intervenisu u nekoj humanitarnoj misiji, zemlje Treceg Sveta danas dozivljavaju kao "otvorenu mogucnost koja bi mogla da posluzi kao Trojanski konj nekom novom naoruzanom imperijalizmu" napisao je Rufin u Le Mond-u. Medjutim, NATO je nesto savim drugo.

"S NATO-om se sve menja. Ovde imamo posla s cisto vojnim, operativnim savezom, zamisljenim tako da odgovori na pretnju, tj. na neprijatelja" pise Rufin. "NATO prvo identifikuje ko je njegov neprijatelj, onda tom neprijatelju preti i na kraju ga napada i unistava."

"Da bi se ovakva masinerija uopste pokrenula potreban je nekakav detonator. U danasnjim uslovima to vise ne moze da bude vojna pretnja. Cak ni politicka. Odgovor koji nam treba, medjutim, ipak stoji na raspolaganju: NATO-ov danasnji detonator je … humanitaran. Treba nam krv, masakr, nesto sto ce javno mnenje toliko rasrditi da ono na kraju cak i pozdravi nas nasilni odgovor."

"Kao posledicu" zakljucuje "danas imamo situaciju u kojoj je civilno stanovnistvo na Kosovu ugrozeno vise nego ikada ranije. A zasto? Zato sto su upravo nase potencijalne zrtve bitne za izazivanje medjunarodne reakcije. Budimo jasni do kraja: ono sto Zapadu treba jesu lesevi. (…) To je ono sto danas ocekujemo na Kosovu. A to cemo po svij prilici i dobiti." Ko ce te ljude pobiti jos uvek je tajna, no ako nam je suditi po iskustvu iz prethodnih slicnih dogadjaja "takva opasnost preti od velikog broja kandidata."

Usred kosovskog konflikta nista nije lakse nego pociniti krvoprolice … ili ga makar "namestiti". Televizijske ekipe koje vrebaju bas takvu "vrhunsku vest" su uvek tu negde, blizu, na dohvat ruke.

Nedavno su hrvatski oficiri priznali kako su 1993. gadjali sami sebe s ciljem da "uprizore srpsko bombardiranje" hrvatskog priobalnog grada Sibenika, sve to u korist zgodno prisutnih ekipa HTV-a. Davor Skugor, bivsi komandir staba 113. Hrvatske brigade, reagovao je s gnusanjem. "Cemu tolika frka?" pobunio se on. "Nema grada u Hrvatskoj u kojem nismo koristili takve takticke trikove. Na kraju, i oni predstavljaju sastavni deo strateskog planiranja. To je samo jedna u nizu strategija kojima smo pribegavali tokom rata."

Ostaje nesporna cinjenica da na Kosovu postoji veoma ozbiljan problem. On doduse postoji vec vise od sto godina, a po obicaju su ga, s vremena na vreme, svojim delovanjem spoljne sile samo potencirale (Otomansko carstvo, Habsburska monarhija, sile Osovine za vreme II Svetskog rata). Srbi u sustini predstavljaju naciju modernizovanih seljaka, a buduci da su se jos u 19. veku sami oslobodili od samovoljne represije otomanskih Turaka, lako su se vezali za institucije svoje savremene drzave. Nasuprot njima, Albanci koji zive u planinama na severu Albanije i na Kosovu nisu nikad istinski prihvatili nikakav spoljni zakon, bilo politicki bilo religijski, koji bi eventualno mogao da nadjaca njihov nepisani "Kanun", obicajno pravo zasnovano na patrijarhalnoj poslusnosti, na postovanju zadate reci i porodicne casti, na vrlo razradjenom sistemu medjusobnih obaveza, a sve to nije sprovodila nikakva spoljna vlast nego muski clanovi svake porodice i pogotovu poglavari koji su bili zaduzeni za ocuvanje casti svojih klanova, cesto i putem obicajne naplate duga u krvi, tj. krvne osvete.

U korenu problema na Kosovu lezi teskoca da na istoj teritoriji istovremeno egzistiraju dve nacionalne zajednice radikalno razlicite po svojim obicajima, jeziku i po vlastitom istorijskom samo-odredjenju. Sa humanistickog stanovista ovaj problem je mnogo dublji i fundamentalniji cak i od problema medjudrzavnih granica.

Medjusobna mrznja i strah ustvari predstavljaju temeljnu humanitarnu katastrofu na Kosovu. To tamo tinja vec godinama. U poslednjih nekoliko godina ovo se samo pogorsavalo. Zbog cega?

Dva posebna uticaja paradoksalno odskacu medju brojnim razlozima koji su uticali na ovo pogorsanje - paradoksalno - jer su svetu predstavljani kao faktori od kojih se ocekivalo da ce poboljsati situaciju.

Prvi uticaj je uspostavljanje autonomije na Kosovu 1970-ih i 1980-ih sa izdvajanjem albanskih kulturnih institucija. Od ovih su najznacajniji bili brojni Fakulteti na albanskom jeziku u sastavu Pristinskog Univerziteta. Ovakva kulturna autonomija, bas onakva kakvu su zahtevali lideri albanske manjine, umesto da postane znacajan korak u pravcu pomirenja dveju nacionalnih zajednica izmetnula se u vlastitu suprotnost i povela ih je u pravcu njihovog potpunog razdvajanja. Iz relativno skromnog broja naucnih radova ciji su autori bili stariji kadrovi u proslosti skolovani uglavnom po Austriji, Nemackoj ili Enver Hodzinoj Albaniji, studije Istorije Albanije i Albanske knjizevnosti usmerile su se, vise od bilo cega drugog, na bavljenje glorifikacijom albanskog identiteta. Umesto da razvijaju kriticki duh u tom smislu, razvili su usku etnocentricnost. Diplomirani studenti ovih disciplina bili su pre svega pripremani da postanu nacionalisticki politicki lideri od karijere. Prevelika kulturna autonomija je pomogla da se uspostave dve savim razdvojene zajednice bezmalo bez postojanja nekog zajednickog jezika izmedju njih.

Naknadna pamet ce nam lako reci gde se pogresilo i sta je trebalo da bude drugacije napravljeno. Trebalo je kombinovati srpske i albanske studije, uz zahtev da studenti obavezno upoznaju oba jezika i trebalo je razvijati komparativne studije obeju istorija i obe knjizevnosti. To bi i srpske i albanske nacionalisticke mitove izlozilo analizi suprotne strane i, sasvim sigurno, bitno uticalo na ispravljanje svih nacionalnih uskogrudosti, zanosa i pristrasnosti toliko prisutnih na obe strane. Dvojezicne komparativne studije su mogle i trebale da budu put koji vodi medjusobnom razumevanju i mogucnost da se njihova nova, zajednicka kulture obogacuje. Umesto toga, kulturu su obe strane upregnule u kola politike vlastitog identiteta sto je postepeno dovelo do medjusobnog nepoznavanja i preziranja.

Treba izvuci pouku iz ovako grube greske i ona bi trebalo da posluzi kao upozorenje na drugim mestima, pocev od Makedonije gde albanski nacionalisti vec zamore ne bi li i u Tetovu ponovili pristinsko iskustvo. I sve ostale zemlje s nacionalno mesovitim stanovnistvom bi trebale da paze da ne ponove ovakve greske.

Drugi vazan cinilac bila je pomoc koju su strane sile, a narocito Sjedinjene Americke Drzave, pruzile albanskom nacionalistickom programu na Kosovu. Nekriticki prihvatajuci ona objasnjenja zamrsene Kosovske situacije koja su im ponudili albanski lobiji, americki su politicari postojeci konflikt uveliko pogorsali svojim ohrabrivanjem naoruzanih albanskih pobunjenika i guranjem, prisiljavanjem srpskih vlasti da pokusaju da ovima, doista krajnjim merama, stanu na put..

Oslobodilacka vojska Kosova (OVK) nema sta da izgubi kad izaziva smrtonosne carke, pogotovu od kad im je postalo jasno da se i brojem mrtvih i brojem izbeglih samo dodaje tezina na vagu "humanitarne katastrofe" a da ona opet moze da posluziti zato da NATO i americke vazduhoplovne snage uvede u konflikt i da ih dobije na svojoj strani.

S druge strane, ni Srbi nista ne bi dobili da su ostali suzdrzani, pogotovu od trenutka kad je postalo jasno da oni na kraju ispadnu krivi ma sta da se desi.

Posto su vec izvrsili "identifikaciju" Srba kao siledzija a Albanaca kao zrtava ("samo po sebi razumljivo"), SAD su skupa sa svojim saveznicima onemogucile bilo kakav razuman politicki pristup ovoj krizi. Klintonova administracija je narocitio naglaseno svoju politiku izgradila na pretpostavci da je ono sto kosovski Albanci ustvari zele – ukljucujuci tu i OVK – "demokratija" i to ona americkog tipa. Medjutim, ono sto oni stvarno zele jeste samo vlast nad odredjenom teritorijom, a vec sad se izmedju albanskih nacionalista vodi ogorcena borba oko toga ko ce tu vlast na kraju da sprovodi.

To je samo jos jedan mit, ovaj put americki "da ce americki tip demokratije i ekonomija slobodnog trzista na kraju da razrese svaki problem". I taj mit slobodno mozemo da bacimo na istu gomilu s postojecim srpskim i albanskim mitovima pa da mitolosku koprenu koja tako prekriva ovaj problem dodatno zgusnemo i ucinimo da se stvarnost kroz nju jos teze moze da razume a da se popraviti skoro nikako ne moze. U podlozi ovog americkog mita leze geostrateski planovi u stilu Bzezinskog, oni o trasama naftovoda za kaspijsku naftu i o metodologiji prosirenja NATO-a kao instrumenta za osiguravanje americke hegemonije nad citavim Evro-Azijskim kontinentom.

Kad bi se nekim cudom svet okrenuo naglavacke i kad bi se pojavile svetske sile koje ce iskreno zanimati sudbina Kosova i njegovih stanovnika, onda bi mi mogli njihovu paznju da skrenemo na sledece:

  1. prekinite jednostranu demonizaciju Srba, otkrijte istinske kvalitete, mane, strahove toliko prisutne na obe strane i radite na unapredjenju medjusobnog razumevanja a ne mrznje;
  2. prestanite s naoruzavanjem i ohrabrivanjem pobunjenickih grupa;
  3. omogucite da se iskrenim posredovanjem bave one strane koje nemaju nikakvih geostrateskih ili politickih interesa u ovoj regiji.

***

Carevo Novo Odelo mozete da citate ovde ili na http://www.emperors-clothes.com

Ako zelite da pomognete Carevom Novom Odelu, posaljite nam donaciju preko bezbednog kanala na http://www.emperors-clothes.com/howyour.html. Vasim donacijama placamo troskove programa koji nam obezbedjuju potrebne informacije. Svaka donacija, mala ili velika, je od velike pomoci.

Cekove mozete da saljete postom na sledecu adresu:

Emperor’s Clothes, P.O. Box 610-321, Newton, MA 02461-0321. (USA)

Hvala.

www.tenc.net